Putopisi

SVI UKUSI I SVI MIRISI MAROKA

tamarita
tamarita , 26. 11. 2010.
Lokacija: Kazablanka (Maroko), Marakeš (Maroko)
Ocena:
 
Koliko god života imali, u jednom od njih valja videti Maroko. Ako želite avanturu, ako želite hleba i igara, ako želite egzotiku, ako želite kulturne kontraste, ako želite najbolji čaj od mente i mirisne kolačiće...… Pa čak i oni koji su sebi rekli - „ovde više nikada“, ako se na to klade izgubiće. Pokleknuće kad Maroko iz rukava izvuče neke nove čari.

Sahara, obodi snegovitih planina Atlasa, visoki rečni kanjoni i Atlanski okean - u jednoj zemlji. Gotovo idealna geografska i klimatska pozicija učinila je Maroko toliko atraktivnom turističkom destinacijom, da je obavezna meta kako svetskih putnika tako i paradajz turista. No, u kojoj god grupi da se pronađete, jedno je sigurno – iz Maroka se nećete vratiti ravnodušni.
Avantura počinje još u Beogradu. Ošamariće vas saznanje da je za ulazak u ovu zemlju potrebna viza. Posle onolike prošlogodišnje sreće i radosti ovu vest ćete dočekati kao psovku. Međutim, ostaćete zbunjeni ljubaznošću i efikasnošću osoblja Ambasade Maroka u Beogradu. Čak i viza brzo im se prašta.
Avio karta do Maroka i nije jeftina parada. Ali, ukoliko se povoljno dokopate neke od evropskih prestonica, karta do carskog grada koštaće vas manje nego povratna autobuska karta do Niša. Verovali ili ne, let letećim free shopom Ryanair-om od Madrida do Marakeša moguće je platiti svega dvanaest evra. Ipak, ne zaboravite onu staru – koliko para, toliko muzike. Sa sobom možete poneti samo deset kilograma ručnog prtljaga, dobru volju i još bolje nerve.

 

Aerodrom u podnožju Atlasa. Vreo asfalt avio piste i izmešan miris kerozina i egzotičnih začina. Pasoška kontrola. Policajac skida uvežbani osmeh i skenira pogledom. Problematični detalj u popunjenom formularu sa ličnim podacima – profesija: novinarstvo. Nakon detaljnog ispitivanja o mediju za koji pišem, pustiše me preko žute crte u crveni grad – Marakeš.
Sledeća ‘’psovka’’ čekala je već nakon sat vremena od dolaska – ’’zabranjeno fotografisanje’’. Verovali ili ne, prva fotografija napravljena u Maroku bila je cenzurisana od strane obezbeđenja kraljeve palate. To je bilo dovoljno instrukcija da ubuduće delujem preventivno. Prvo šoping kao svi normalni američki turisti, a turista –Japanac mogu biti tek nakon ispipavanja terena.
Marakeš je raj za kupoholičare i sve one koji uživaju u cenjkanju na uličnim tezgama i pijacama. Važno je još prvog dana shvatiti sledeće – koliko god da ste nešto platili nemojte se kajati. Pojam ’’tržišna cena’’ ne postoji, niti postoje pravila. Istina je da je realna vrednost proizvoda onolika koliko ste je u tom trenutku platili. Već sledećeg momenta stvari stoje drugačije… Jedino pravilo je da se bolje prolazi na tezgama koje su smeštene u uličicama gde turisti mnogo ne zalaze. Šoping groznica počinje već na glavnom trgu Djemaa el-Fna. Tokom dana ovo je tržnica gde možete kupiti voće, začine, hranu… Na svakih nekoliko metara možete se osvežiti svežim sokom od marokanskih pomorandži ili pojesti osvežavajući plod kaktusa, tzv. kaktusovu jabuku, koji vam prodavac čisti na licu mesta. Ima i onih koje prati loša sreća pa već prilikom prvog zalogaja osete kaktusovu bodlju u nepcu. Plod je vrlo ukusan i osvežavajući, deluje kao infuzija u vrelim letnjim danima.
Tokom večeri i noći, trg se pretvara u ogromno pozorište sa premijerama na svakih nekoliko minuta. Reprize ne postoje. Svaki sekund proveden u ovom ogromnom interaktivnom pozorištu, budite sigurni, nikada se više neće ponoviti. Tu se okupljaju živopisni akrobati, plesači, svirači, krotitelji zmija, naratori, gutači vatre, bokseri amateri… Ruke čuvajte od uličnih umetnica, ukoliko ne želite da sedam dana nosite privremene tetovaže izrađene kanom. Toliko su navalentne da je autorka ovog teksta, ni kriva ni dužna, sedam dana šetala cvetne ornamente na desnoj šaci. I na kraju za to još i platila. Cena tetoviranja je daj šta daš. Kad umetnica završi posao, sledi ponovno cenjkanje. Prethodna ponuda više ne važi. Dok šetate kroz zemlju čuda zvanu Djemaa el-Fna, za ruke će vas cimati i gatare zamotane u metre tkanina i magovi nebo plavih očiju koji tvrde da nepogrešivo proriču budućnost, skidaju uroke i prave zaštite od mračnih sila. Na licu mesta možete kupiti svu neophodnu opremu: sušene guštere, žabe, zmijske košuljice, zečje šapice, neke retke trave, končiće… I za skidanje uroka nema tarife, cenjka se. Od dirhamčića (1evro je oko 11 dirhama) zavisi i kvalitet amajlije za zaštitu od crne magije. Cene idu od jednog evra pa naviše. Na turistima je da odluče koliki im je stepen zaštite potreban. Kako kažu meštani, te najjeftinije amajlije turisti obično nose nekom na poklon. Djemaa el-Fna je mesto gde možete iznajmiti ličnog vodiča kroz Marakeš. Spontano će vam prići na ulici, pod nos poturiti plavu karticu, dokaz da su licencirani lokalni vodiči i cenjkanje počinje. Obično se traži dvadesetak evra po osobi, a na kraju se završi sa cenom od 10 evra za dvoje. Ako se nekom pohvalite da ste iznajmili vodiča, taj će se panično uhvatiti za glavu i objasniti da ’’ti sa plavom karticom’’ nisu licencirani i da pravi vodiči nose zelene kartice. Na trećem mestu objasniće vam da su najbolji oni koji vrebaju u okolini hotela… Autorka ovih redova ni dan danas ne zna ko su pravi a ko lažni vodiči… U svakom slučaju, pretpostavka je da je kvalitet dobijenih informacija i od zelenih i od plavih isti.

Da se vratimo na omiljenu turističku aktivnost u Maroku – šopingu. Sa glavnog trga skrenite u najveći trgovinski centar u Medini – Souks. U nekoliko isprepletanih uličica naći ćete stotine i stotine različitih proizvoda: od kože, bakra, srebra, pamuka, svile… Ova pijaca je danas jedna od najvećih turističkih atrakcija, te ćete se osećati potpuno bezbedno i dobrodošlo. Ovde fotografije možete praviti i sa povezom preko očiju. Niko vam neće stavljati šake na objektiv fotoaparata.
Kada se umorite od šopinga i cenjkanja, Marakeš predah nudi u tzv. vrtovima grada: Menara, botanička bašta, Bahia, maslinjaci i plantaže palmi… Jedan od najlepših kutaka Marakeša je svakako botanička bašta ’’Jardins Majorelle’’. Marakeš je grad koji živi paralelne živote. Svaki novootkriveni svet potpuni je kontrast prethodnom. Upravo tako izgleda ulazak u botaničku baštu. Kreator ovog zelenog raja bio je čuveni slikar Jacques Majorelle još davne 1931. godine, da bi ga obnovio proslavljeni modni kreator Yves Saint Laurent. Iz tog razloga ćete u bašti naići na skulpturu koja podseća na stablo kaktusa, postavljenu u znak sećanja na Laurenta. Najzanimljiviji i najfotogeničniji deo bašte je svakako aleja kaktusa, gde se turista prosto takmiče u pravljenju ’’najperverznijih’’pejzažnih fotografija nastojeći da što verodostojnije ovekoveče falusne oblike ovih egzotičnih stabala.

 

Menara je sledeće mesto na koji će vas meštani, ali i turistički priručnici uputiti. Bez previše očekivanja. U pitanju je maslinjak iz 19. veka, sa velikim, neuređenim bazenom. U zaleđu, naziru se Atlas planine. Za potpuni doživljaj romantike u smiraj dana neophodno je da sami izmaštate atmosferu koju je, kako kažu, nekada davno, jedan sultan pravio lepoj Marokanki. Danas, na ovom mestu naći ćete samo konture, samo ram za sliku koja nedostaje.
Najinteresantniji prizori Marakeša čekaju vas u zabačenim uličicama Medine. Stanovnici će vam jasno staviti do znanja da nisu raspoloženi za fotografisanje, rukama skrivajući lica ili upozoravati drekom koja liči na pretnju. Fotografije napravljene krišom podsećaju na pravi marokanski život: bosonogi muškarci odeveni u belim haljinama raduckaju u zanatskim radnjama, masa koja pažljivo sluša religijska predavanja na ulazima mnogobrojnih džamija, klanjanje pet puta dnevno, žene u crnim bulkama vuku namirnice i decu, petočlane porodice na jednom dotrajalom motoru, dremku na stoličicama ispred okućnica… Lutanje kroz uličice starog grada meštani će pokušati da vam uskrate upozorenjima da je baš ta ulica zatvorena, ili da sa druge strane ne postoji ništa vredno pažnje. Pretpostavimo da je razlog skrivanja pravog Maroka, udaljavanje radoznalih turista od intime marokanskih porodica.
Sledeći fenomen teže je objasniti. Ukoliko nekoga upitate gde se nalazi muzej ili neka od turističkih atrakcija, odgovor će biti da ne rade baš u vreme kada ste planirali posetu nabrajajući različite razloge: verski praznici, julska žega, renoviranje objekta... Kada sutradan upitate isto, dobićete identičan odgovor.
Nakon nekoliko dana provedenih u Marakešu poželećete da dopišete koji redak u vodiču Lonely Planet-a. Na primer: kada doputujete u grad, nikada nikome nemojte reći da ste sveži turista. Nemojte nasedati na priče da Berberi samo četvrtkom silaze u grad da prodaju svoje ručno rađene proizvode, naći ćete ih svakog dana i nikad im ne stavljajte do znanja da vam se jedan proizvod više sviđa od drugog. Prvi proizvod će uvek biti višestruko skuplji od drugog iz opet raznoraznih razloga: kvalitetniji materijal, ručna izrada, postojanija boja… I kako reče jedan dvanaestogodišnji Berberin Mustafa – ako hoćeš da opstaneš u Maroku, ponašaj se kao pravi Marokanac!

 

Postavlja se pitanje ko su izvorni Marokanci? Istorijske činjenice kažu da su Berberi bili prvi stanovnici Maroka, još od 6. veka pre nove ere. Severni Maroko postaje rimska provincija neku godinu pre Hrista, da bi u VIII veku došli Arapi sa svojom verom. Dosta vekova kasnije, o Maroko su se otimale dve velike kolonijalne sile - Francuska i Španija. Kao bivša francuska kolonija, Maroko i dan danas neguje njihovu kulturu, a francuski se, pored arapskog, tretira kao zvanični jezik. Školovanje nije obavezno, te većina dece još od malih nogu uči zanat u radnjama, trguje na tržnicama ili prosi. Nemojte se začuditi ako grupa dečačića iskoči pred vas, na sred ulice, praveći zvezde i raznorazne cirkuske akrobacije. Za ovu malu predstavu očekuje se bakšiš. Čak i marokanska država upozorava turiste da je davanje novca deci medveđa usluga. Privoleti decu na školovanje jedan je od najvećih problema sa kojim se država koprca.
Mesta koja nikako ne smete zaobići u Marakešu su i Bahia palata sagrađena 1880. godine, El Badii palata iz XVI veka koja je pravi primer arapsko-andaluzijske umetnosti, kao i gradski muzej.
Kada smo kod eksperimentisanja u ukrštanju kultura, čini se da je Maroko uspeo da spoji nespojive kulinarske tradicije koje su ostavile istorijskog traga na području severozapadne Afrike. Aromatična, koloritna i bogata. Malo berberske gastronomske kulture, malo maorske, arapske i islamske, sve začinjeno andaluzijskim ukusima i mirisima, pa još malo evropskog i jevrejskog. Ostale sastojke marokanskog ‘’lonca’’ uslovila je klimatska pozicija. Sa više od 300 sunčanih dana godišnje, Maroko obiluje egzotičnim voćem i povrćem. Na svakom koraku naići ćete na neobrano drvo pomorandže, banane, urme. U zemlji 1001 začina jedan život nije dovoljan da isprobate sve ukuse… Za preporuku su ’’tajine’’, nešto slično našem gulašu, pripremano i servirano u kupastim zemljanim posudama i svima dobro znan cous-cous. Ipak, najjači utisak ostavljaju ukusni i mirisni marokanski kolačići koji se tradicionalno služe uz čaj od mente. Kasnije ćete te iste kolačiće videti na ulici, tačnije, videćete tezge oblepljene muvama i insekatima. Traganje za mestom gde se prodaju isti ali u pristojnim sanitarnim uslovima, bilo je bezuspešno. Ostaje nada da su oni koje jedemo po hotelima napravljeni u hotelskoj kuhinji… Hrabriji turisti drže se pravila – jedite tamo gde jedu Marokanci, oni znaju gde je hrana dobra! Ipak, pitam se da li je evropski stomak spreman na parče piletine ili jagnjetine koja je do maločas visila o kuku u prodavnicama pod vedrim nebom na nesnošljivih 45 stepeni celzijusovih? Često se na istoj tezgi prodaju meso i sitne kućne potrepštine. Klasičnih supermarketa gotovo i da nema. Nakon sedmodnevne potrage, otkrili smo da je izvesna kompanija ’’Acima’’ marokanski Maxi. S tom razlikom da na jedan Acim ide i nekoliko stotina hiljada ljudi, za razliku od Maxija koji se otvara po principu - gde god nađeš zgodno mesto ti Maxi posadi. Naime, prvi supermarket u Marakešu pod nazivom ’’Marjane’’ otvoren je tek 2000. godine. I dan danas u supermarketima pazare bogatiji i, sve češće, srednji slojevi. Supermarketi su prilično siromašni za potrebe i navike prosečnog evropskog potrošača, ali ćete bar imati zadovoljstvo da vidite šniclu u foliji i u rashladnoj vitrini. Često ćete poželeti i da zagrlite čike koji su izmislili MacDonalds, Kentucky chicken i Pizza Hut. Za većinu turista, koji nisu odseli u hotelima iz dobro poznatih lanaca, ovo su svakodnevna svratišta. Verovali ili ne, u Pizza Hut-u možete se osećati tako otmeno, kao da ste pojeli čokoladni šnit u Ritz-u. Naravno, novi deo Marakeša obiluje lepim i savremenim restoranima, ali su i cene potpuno evropske.

 

Maroko nije destinacija za pivopije i vinopije. Alkohol ne možete kupiti u svakoj kafani, a i tamo gde ga ima, posle pogleda u cenovnik naručićete ipak – čaj od mente, napitak koji ima status kafe kod nas. Jedno domaće pivo u gradskom baru u Kazablanki košta od šest evra pa naviše. Iako su cigarete gotovo tradicija, običaj je da se kupuju na ulici ili kafani, ali na komad. Na improvizovanim kartonskim tezgama imate kolekciju od nekoliko načetih kutija dobro poznatih brendova i vi samo prstom pokažete iz koje kutije želite cigaretu.
Beg u Gueliz, modernu četvrt Marakeša, vraća vas u evropsku svakodnevicu. Na samo tri kilometara od Medine čeka vas potpuno drugi grad: luksuzni restorani, sređeni hoteli, čisti kafei, brendirane prodavnice, banke, poslovne zgrade… Čak i da vam nije rečeno gde se nalazite, Gueliz ćete prepoznati po garderobi prolaznika. Šetaju se kravate, naviksane šimike, visoke potpetice i skupi kompleti. Modernu četvrt koja je sagrađena za vreme francuskog protektorata prepoznaćete i po skupim automobilima, nenasrtljivim trgovcima, uglavnom fiksnim cenama u dućanima, uglancanim čašama u kafeima… Gueliz je pravo mesto za sve one koji su se predozirali tradicionalnom marokanskom egzotikom.
Naravno, za obilazak svih znamenitosti Marakeša neophodan je taksi. Ugovaranje cene za taksi usluge posebna je veština. Tu vam pored veštine pregovaranja, poznavanja nekoliko stranih jezika trebaju i dugi nervi. I koliko god dobar pregovarač bili, na kraju ćete se uvek osećati pokradeno. Svaki grad u Maroku ima neka svoja taksi pravila. Tako npr. u Marakešu taksimetar služi kao unutrašnja dekoracija pohabanih taksi vozila, dok u Kazablanki taksimetar služi svrsi. Posle svih mučnih pregovaranja sa taksistima, Kazablanka dođe kao osveženje. Nikada ne možete iscenjkati tako dobru cenu koliko je jeftina vožnja na taksimetar. Samo, imajte u vidu da su vozači ’’zaboravni’’, te ih treba podsećati da uključe merač kilometara. Isto tako treba imati sitno. Marokanski taksisti i trgovci sa matematikom ne stoje dobro. Interesantno je da im računica nikad nije na njihovu štetu! Vožnja taksijem idealna je prilika za dobijanje potrebnih informacija o gradu a da ne morate za to davati bakšiš. Ukoliko vam pred taksistom ’’izleti’’ da ste upravo krenuli na večeru, budite sigurni da vas neće odvesti do željenog restorana, nego do restorana nekog svog rođaka, pajtosa ili saradnika, na potpuno drugom kraju grada. Druga situacija je pristajanje na neočekivano nisku cenu za vožnju do hotela gde ste odseli. To znači da će put do kuće trajati najmanje sat ipo vremena jer ćete biti primorani da obiđete sve radnje i tezge rodbine i prijatelja vašeg vozača. Onima sa kraćim nervima preporučuje se da za ’’direktan let’’ do hotela plate koji euro više.
Od Marakeša da Kazblanke deli četiri sata vožnje udobnim i modernim vozom. Vozovi su u minut tačni, čisti i komforni. Cena zapanjujuće niska. Za vožnju do Kazablanke drugom klasom izdvojićete 8 evra, dok je za prvu klasu neophodno dati koji evro više. Za sve nas koji smo navikli na srpske železnice, marokanska će izgledati kao metro u Tokiju. Bonus je uživanje u krajoliku gde se smenjuju plantaže maslina, palmi i polja kaktusa. Vlaga u vazduhu nagoveštava da je Atlantik sve bliže. Vazduh postaje lepljiv, temperatura pada i u daljini se naziru bele zidine – Kazablanka. Beo grad. Izdaleka izgleda čistije od Beograda. Međutim… Već na izlasku iz železničke stanice ’’Casa Voyager’’ saplešćete se o smeće. Prvi utisak ispravlja taksista koji je na pitanje ’’koliko je do hotela?’’ iznenađeno odgovorio – koliko pokaže taksimetar. Nemojte se iznenaditi ako taksista usput pokupi još kojeg putnika. Taj drugi račun plaća se odokativno.
Kazablanka sa oko 6 miliona stanovnika, najavljena kao ekonomska i biznis prestonica severozapadne Afrike zaista izgleda upravo tako. Pojedini kvartovi sa modernim zgradama, staklenim fasadama i skulpturama izgledaju kao bilo koja visokorazvijena ekonomska prestonica. Taman kada ste pomislili da će se negde iza ugla pojaviti ‘’pokojne’’ zgrade bliznakinje, doživećete arhitektonski i kulturni šok – urušene straćare kroz čije prozore se vide vremešni tv aparati prikjučeni na struju kablovima sprovedenim kroz prozore, iz nekog uličnog izvora struje. Naravno, satelitske antene obavezne su, bilo na krovovima luksuznih vila, bilo pričvršćene na patrljcima labavih krovova straćara. Satelitski tanjiri se mogu kupiti na svakom ćošku te se ima utisak da ih svaki dućan prodaje. Kao da svakog jutra sa hlebom i mlekom kupuju i satelit.

 

Prva asocijacija na Kazablanku svakako je istoimeni film. Verovatno najbolji marketinški potez za ovaj grad ikada. Ne, nemojte očekivati Hemfrija Bogarta, niti Ingrid Bergman u strasnom zagrljaju. Zapravo, nemojte očekivati sladunjavu romantiku. Ovaj grad bolje opisuje slogan pomenutog filma – ’’ako želite avanturu, ovde ćete je naći’’! Avanturu predstavlja i najobičnija šetnja ovom poslovnom metropolom. Zatim ulazak u Medinu, gde će vam na bazaru nuditi kineske najke i konversice, guči torbice, d&g donji veš. Sve podseća na kineski tržni centar samo što prodavci nisu kosooki. Oko zidina Medine rasprostrta je ogromna buvlja pijaca gde možete naći sve, od šrafa za televisor, model iz ‘79. preko sveže mente za tradicionalni marokanski čaj, do ploda kaktusa. Put vodi u srce Medine gde je smeštena zelena pijaca. Smenjuju se mirisi, od prijatnih mirisa egzotičnih začina, preko usmrdelog mesa do kanalizacije. Smenjuju se i boje, zvukovi, atmosfera. Vri. Do eksplozije. Uskim putićem izlazi se iz Medine i nailazi na drugu tačku po kojoj je Kazablanka poznata – džamija Hasana II! Jedna od najvećih i najlepših na svetu. Uronjena u Atlanski okean šarmira turiste i poziva na fotografisanje. Izgleda kao da iz Atlantika izranja minaret visok 210 metara. Krov džamije težak dve tone je pokretan, možete samo naslutiti kakav vas pogled očekuje... Ovo je verovatno jedno od najslikanijih mesta na kugli zemaljskoj. Od džamije, uz obalu, pruža se jedna od najdužih ulica u Kazablanki. S jedne strane se smenjuju vile i sirotinjske udžerice, sa druge strane hotelski kompleksi i okean. Kada vam noge zabride od hodanja stižete do gradske plaže. Kupanje u bikiniju možda nije zabranjeno ali nije ni preporučljivo. Na javnoj plaži uglavnom se brčkaju meštani i afrički turisti. Žene obavijene haljinama i skrivenih lica upijaju sunčeve zrake samo kroz zenice očiju, dok muškarci opušteno ‘’hvataju boju’’. Imate utisak da je plaža u magli, što zbog krkljanca i gužve, što zbog peska koji teksturom više podseća na tešku prašinu. Na izlazu iz plaže sedi žena u crnom, naliva vodu sa javne česme u prljave plastične flaše i prodaje za nekoliko dirhama. To je ‘’izlaznica’’ sa plaže. Valja oprati noge pre nego ih zavučete u cipele. Na samo nekoliko desetina metara dalje, ograđena je prelepa hotelska peščana plaža sa svom opremom: ležaljkama, suncobranima, jastučićima i šarenim koktelima na stočićima. Ulaznica za jedan dan uživanja na ovom mestu je 80 evra. Pa ko voli…
Dugo sam razmišljala o zidu koji ograđuje stari grad i svojim naličjem izlazi na deo plažne avenije. Čemu čelične bodlje na vrhu zidine? A onda, kada kroz rupu od izbijene cigle pogledate šta je sa druge strane, shvatićete da sirotinjsko naselje tone u deponiji smeća. Sasvim je normalno da se otpad sa plaže i iz susednih barova i restorana slobodno hitne preko zidine ili jednostavno ostavi gde god vam se prohte. Na svakoj pijaci imate bezbroj malih deponija na kojima se skupljaju insekti i mačke. Teško da ćete igde videti toliko mačaka na kvadratnom metru. Često ćete se i saplitati o njih dok šetate ulicama. Mačke su svakako jedna od asocijacija na ovu zemlju. Čak i Marokanci imaju običaj da kažu da onaj ko voli mačke ima devet života.
Koliko god života imali, u jednom od njih valja videti Maroko. Ako želite avanturu, ako želite hleba i igara, ako želite egzotiku, ako želite kulturne kontraste, ako želite najbolji čaj od mente i mirisne kolačiće… Pa čak i oni koji su sebi rekli – ’’ovde više nikada’’, ako se na to klade – izgubiće. Pokleknuće kada Maroko iz rukava izvuče neke nove čari… I pozove vas na još jednu čajanku.

Ostavite komentar
Ime:
0/1500 karaktera
Komentar:
AntiBot pitanje: jedan + šest = ?

Prijavite se sa vašim SuperOdmor nalogom ili sa vašim nalogom.

Pošalji komentar

Pre slanja komentara molimo Vas da pročitate sledeća pravila:

Komentari koji sadrže psovke, uvredljive, vulgarne, preteće, rasističke ili šovinističke poruke neće biti objavljeni. Molimo korisnike SuperOdmor.rs da se prilikom pisanja komentara pridržavaju pravopisnih pravila.
Strogo je zabranjeno lažno predstavljanje, tj. ostavljanje lažnih podataka u poljima za slanje komentara. SuperOdmor.rs ima pravo da ne odobri komentare koji su uvredljivi, koji pozivaju na rasnu i etničku mržnju i ne doprinose normalnoj komunikaciji između čitalaca ovog portala. Mišljenja iznešena u komentarima su privatno mišljenje autora komentara i ne odražavaju stavove SuperOdmor.rs. Administratorima SuperOdmor.rs se možete obratiti ovde: info@superodmor.rs

Komentara: 31
No database selected