Sretenjski karavan 2011

Kada bi se kojim slučajem vrednosti današnje civilizacije merile dobrotom ljudi, skromnošću, suživotom i gostoprimstvom, siguran sam da ruralni i devastirani krajevi Srbije, po pravilu locirani na najdaljim mogućim lokacijama od Beograda, bi bili prava “meka” za sve turističke hodočasnike ove planete. Na žalost, vreme u kojem živimo nas je osudilo na vremenski neograničenu robiju i zavisnost od pogrešnih vrednosti današnjice , što nam je zatupilo čula i osećaj morala, te često i ne obratimo pažnju na ljude i krajeve koji to zavredjuju. Vodeći se istočnjačkom mudrošču i tvrdnjom, zapisanom perom Andrića – da je svaki čovek dužan svome zavičaju, prepoznao sam sebe kao nekog ko će probati da jedan točak u mašini okrene u suprotnom smeru, i to tako što ću uložiti svoje vreme, energiju i sredstva ne bi li pokrenuo sa mrtve tačke postojeće stanje na ukletom jugoistoku Srbije. Sve je počelo kada sam prvi put Nivom krstario tim prostranstvima, a završilo se nikad nije. U početku je moju “buntovničku” brigadu činila, samo moja malenkost, a danas su deo nje i ljudi sa fotografije ispod, kojima u znak zahvalnosti posvećujem ovu priču…

Prošlogodišnji “Sretenjski karavan” je po mnogim stvarima ušao u lokalnu istoriju. U pripreme ovogodišnjeg izdanja sam ušao sa neizvesnošću mogu li biti nadmašene vrednosti dostignute lane, kao što su solidarnost, razumevanje lokalne samouprave i nadljudska požrtvovanost malobrojnih žitelja izolovanih planinskih mahala. U medjuvremenu se u Trgovištu desilo to što se desilo (ne ponovilo se). Promenjena je i lokalna samouprava, a samim tim i pristup mnogim stvarima – pa i mom radu. Za razliku od prošle godine kada je realna logistička pomoć zvaničnika bila prisutna samo u Bosilegradu, ovaj Karavan je imao apsolutnu podršku sa obe strane visoke planine Dukat. Bio je dovoljan samo jedan sastanak “oči u oči” izmedju mene i g.dina Tomića, predsednika Opštine Trgovište, da stvari krenu u željenom pravcu. A krenule su ovako:

Okupljanje je počelo u petak uveče 25.2. u motelu “Vranje” na autoputu. Tog dana je u Beogradu i u Vojvodini bila prava vejavica, za razliku od juga Srbije gde snega uopšte nije bilo,a auto put do Vranja je bio apsolutno čist. Od ranog jutra su me prijavljeni zvali sa pitanjem – da li se otkazuje program? Na žalost bilo je i onih koji jednostavno nisu prihvatli moje uveravanje da je na jugu Srbije totalno drugačija situacija. Ipak, najviše me je zabolelo zaista opravdano odstustvo mojih dragih prestoničkih prijatelja koji na programe dolaze sa žutim UAZom. Reč je o Rastkovoj ekipi. Do sada ih nije sprečavalo ni to što tom vremešnom mašinom ,koja ne razvija više od 80-90 km/h, putuju oko 5 sati do odredišta, ali na žalost zdravstveni problemi kapitena Rastka su presudili. Ipak, i pored izostanaka se okupila zaista fina , da kažem sada već – standardna ekipa ekipa mojih dragih sapatnika Nivaša i prijatelja iz Jeep kluba Srbija. Večera, druženje, noćenje.

Za razliku od lane kada sam cele te prve noći bio na telefonskoj vezi sa meštanima Radovnice koji su čistili stazu, sada sam bio mnogo spokojniji zbog, već navedene asistencije lokalne samouprave Trgovišta kao i pogranične policije. Mešoviti sastav ova dva organa nas je dočekao u Lada Nivi ujutru rano 26.2. ispred Motela.

Opština Trgovište nije teritorijalno baš toliko mala, i zahvata zaista dosta lepih predela, o kojima se malo zna. Koliko smo se lane ogrešili odabirom asfaltne deonice do Trgovišta, shvatio sam na prvoj deonici ovogodišnjeg Karavana. Naime do Trgovišta, ove godine, Opštinska Lada Niva nas je povela starim turskim putem koji je nekada povezivao ovu varošicu sa Vranjem. Put nas je vodio preko planinskog poteza Koćurac, odnosno atara sela Koćura i Crnovče.

Očigledno je bilo da je ovaj stari put iz turskog vremena izgubio na važnosti i prometu od kada je u drugoj polovini 20.veka izasfaltirana nova trasa koja prati reku Pčinju. Prolazili smo kroz bezbroj vremešnih mahalica. Migracija i mortalitet (o kome je 2 dana kasnije za RTS govorio i sam predsednik Opštine) su davno ovde uzeli danak. Ljude videli nismo, a od svih kuća samo sam za jednu posumnjao da neko u njoj živi. No da se neku usudi proći ovim putem osim nas avanturista, potvrdjuju, na žalost, i učestale umrlice okačene na stabla pored puta. Najveća nadmorska visina ovog poteza se nalazi na Zladovačkom vrhu (1574 m.vn.v.), gde je napravljena i fotografija iznad. Zladovački vrh nam otvara pogled na , za nas, planinare jedan vrlo zanimljiv potez, koji je trebao biti deo ovog Karavana ali iz tehničkih razloga nije. Reč je o tkz. Ruskom putu odnosno potezu Besna kobila – Veliki Strešer. Ovaj put, koji ide vencem planine, se odavde vidi u celosti a što mislim da omogućava retko koja pozicija iz okoline.

Nedugo posle došli smo i do Trgovišta. U gradu su i dalje vidljive posledice poplava. Prisutni su i dalje punjeni džakovi na bedemima, korito Pčinje je ispunjeno kamenjem koja je sada nevidljiva vodena sila nosila visoko sa planine. Nakon poplava u Trgovištu su stalno boravile razne delegacije. Narod se možda i navikao na njih, ali i delegacije su ubrzo nestale, a stvari se vratile u normalu. Karavan terenskih vozila je izavao veliku pažnju meštana. Baš kao i lane ti radoznali i znatiželjni ljudi su nam prilazili sa pitanjem – šta nas je navelo u našem pravcu? Odgovor da je to lepota kraja i želja da se doprinese nekom razvoju turizma je generalno primljen sa podozrenjem i sumnjom.

“Ma šta ima ovde da vidite…bedu i sirotinju” – reče nam jedan prolaznik. Tom čoveku kome su okonosti i težak život evidentno urušile nadu u bolje sutra, nisam želeo da kontriram. Moje uverenje da je caka naći nešto vredno čak i u takvom okruženju sam jednostavno sačuvao za sebe – ali samo taj put.

Za jednog putopisca je sramota reći da nije skupio ili našao dovoljno podataka o mestu koje je posetio. No naći neki stari pisani trag o Trgovištu na netu ili u nekoj knjizi je donekle nemoguća misija. Ukoliko uporedimo starost objekata u zaseocima (mahalama) i samoj varošici, ne treba nam mnogo da zaključimo da je Trgovište “mladje” mesto. Mahale su definitivno na sadašnjim lokacijama prisutne vekovima, a po imenu možemo pretpostaviti da je Trgovište bilo mesto gde su se prvobitno žitelji mahala nalazili i medjusobno trgovali. Lokaciono gledano, ova teorija ima smisla jer je Trgovište locirano u samoj dolini na spoju Kozjedolske, Lesničke reke i Tripušnice, koje zajedno na dalje stvaraju reku Pčinju. Ne mogu, a ne primetiti da je na teritoriji ove Opštine dobar deo tih mahala lociran na gotovo filmski nedostupnim lokalitetima, pa nije ni čudo što zimi pomoć starim ljudima teško stiže. Ovakvu kreativnu “skrivenost” zaseoka sam do sada video samo na teritoriji Opštine Crna trava. Priča o porodičnom poreklu aktuelnog predsednika Opštine nas vraća u 18.vek kada su njegovi preci otišli sa Kosmeta, bežeći od Turskog zuluma. Samo je strah mogao naterati narod da se toliko geografski izoluje. Odatle sama po sebi dolazi pretpostavka da su poddukatsku teritoriju kolonizovale upravo izbeglice sa Kosmeta, iz tog perioda.

Nakon ove istorijske dileme, vraćamo se u sadašnjost i na sam karavan. Usledio je planirani zastoj ispred Opštine, gde nas je čekao novi prijatelj i saradnik organizacije “Srebrna glava”, u predhodnom pasosu spomenuti predsednik Opštine Trgovište – Darko Tomić.

nergija u rečima ovog čoveka je vidljiva. Njegov stav u nekoj meri podseća na ono Obamino “Yes, I can” (Da, ja mogu). Medjutim i pre nego što neko ospori to, moram podsetiti da je ovo posle dužeg niza godina prvi optimistički stav nekog lokalnog zvaničnika. Takodje svedok sam činjenice da vizija nekakvog razvoja doista postoji i da se bazira na postojećim prirodnim resursima, a ne na dolasku famoznih stranih investitora sa koferima novca – odnosno nametnutog privrednog modela koji je od 2001. godine ostavio pola Srbije bez posla. Turizam, logično, jeste jedan od prioriteta razvoja, ali bolna tačka je to što ovde postojećih turističkih kapaciteta, makar ojadjenih propalom privatizacijom, jednostavno nema, i mora se krenuti od nule. A danas je to skupo…

A zašto bi takva investicija bila dobra i uopšte zašto eko-turizam, na kome “Srebrna glava” insistira, pokazao je ostatak programa. Iako je planirano da se od Trgovišta dolinom Kozjedolske reke dodje do same granične linije, odnosno Čupinog vrha – predmeta teritorijalnog spora Srbije i Makedonije, zbog manjka vremena smo od toga odustali. Doček u Trgovištu se završio negde oko 12, a puna 2 sata putovanja nas je delilo od Zagranja – stare srpsko-bugarske granice, danas spoja dveju Opština gde je zakazan ručak. Kolona se formirala i krenuli smo dalje putem Radovnice – poslednjeg mesta na tom slepom putu. Mesto Radovnica deli sudbinu većina mesta juga Srbije. Nekada je mesto živelo od izdvojenih pogona Jumka i Simpa, koji su tu poslovali decenijama. I danas posluju, ali neredovne plate se , po rečima meštana, danas svode na svega par desetina eura, a to je isuviše malo. Takvo stanje je sa jedne strane izazvalo , u ovom blogu često spominjanu, migraciju a sa druge strane opredelilo je preostale žitelje da se okrenu ka prodovima netaknute prirode. Skupljanje šumskih plodova na velikim nadmorskim visinama Dukata je profitabilan posao, i u neku ruku tradicija. Dukat je jedna od retkih planina na kojoj se leti livade prosto plave i crvene od borovnica i brusnica. Skupljanje pečuraka je takodje dosta popularno. Na žalost, i nekontrolisano krčenje šuma je uzelo maha.

Zagranje, ili “Skršena straža” na vojnoj mapi. Raskrsnica planinskih puteva. Odavde možete ka Besnoj kobili, ka Bosilegradu preko istoimenog sela Dukat ili jednostavno težim i dužem putem kojim smo mi krenuli – preko Belih voda i rudnika Karamanica. Ali pre toga usledio je dugoočekivani ručak.

Opštine Trgovište i Bosilegrad, iako su komšijske i iako centre Opština deli svega par desetina kilometara, nemaju putnu infrastrukturu kojom bi se moglo doći direktno iz jedne u drugu. Ako je asfaltni kolovoz uslov za putovanje, put bi se odužio na oko neverovatnih 150 km. Medjutim i pored ovog dve Opštine imaju veoma dobru saradnju i partnerstvo na projektima razvoja. Verovatno najbolji pokazatelj te saradnje kojem smo mi mogli da svedočimo je ručak u njihovoj zajedničkoj organizaciji. Bio je to doduše , očekivano, skroman ručak: topao pasulj, topao čaj, pivo, hleb, ali činjenica da je spremljen u Trgovištu a onda dopremljen na 30 km udaljeno Zagranje, i to u toplom stanju – najviše govori o jednom trudu. Osim hrane donešen je i pribor za ručavanje, tanjiri, pa je svako ručao na svojoj haubi. Bilo je to sat vremena veoma lepog druženja. Druženju nismo prisustvovali samo mi – članovi ekspedicije, već i žitelji okolnih mahala. Leti je njima lako, mogu i pešaka i terencima bilo gde po planini, ali zimi je drugačija situacija. Put se ne čisti od snega toliko često, kao sada za ovu priliku, pa su neki iskoristili priliku da predju na suprotnu stranu planine, za taj 1 dan.

Ovo je zajednička fotografija dva domaćina Zaharijeva i Tomića, i mene u sredini kao organizatora putovanja:

Ali nije bilo previše vremena za opuštanje. Ispred nas je usledila deonica po veoma zahtevnom vencu planine koji počinje visinom od oko 1500 m, a završava sa čak 1850 m, odnosno vrhom “Bele vode”.

Sa visinom od oko 1700 metara, odnosno vrhom Kolevim gumnom, počinju i prvi problemi. Na toj deonici polako dolazi do izražaja neiskustvo pojedinih ekipa i mana nekih vozila u pogledu pneumatika. Staza , naravno, nije očišćena do zemlje, pa je čak jak vetar nabacao snežne nanose negde veće i od 30 cm. Svakom je trebao dobar zalet, pa se kolona razvukla, a razudjenost terena nam je lomila radio-komunikaciju. Solidarnost na koju sam apelovao svoj vreme nije izostala. Bata Lule i Sale Veljković nisu štedeli svoja vitla, koja su se pokazala kao nezaobilazni asistenti na ovoj deonici.

Na horizontu slike iznad se vide i Bele vode. Vrh, koji je ujedno i najvišlja tačka uspona tog dana. Mrak nas je uhvatio na gotovo istom mestu kao i prošle godine. Ali lagao bih kada bih rekao da je to uplašilo učesnike. Vožnja po mraku zavejanom planinom je jedno posebno iskustvo i doživljaj. Naravno – ne preporučujem ovo u solo-varijanti, ali karavanska vožnja u timu koji je uvek spreman da asistira, nam omogućava bezbrižnu vožnju u ovakvim uslovima. Ipak, bio je to 11 sat vožnje tog dana, umor je lomio učesnike…

Put nas je dalje vodio do Bosilegradskih prvo mahala,a potom i sela lociranim na jugoistočnoj strani Dukata, uz takozvanu Golemu reku, ili geografski gledano na zaista samoj jugoistočnoj margini države Srbije. Karamanica, Tlamino, Bistar, Rikačevo. I konačno Brankovci. Lane je u ovom poslednjem Karavan zastao ne bi li od lokalne starice od 80 i više leta preuzeo banice (pite) koje je specijalno spremila za nas. Na žalost, te starice više nema. Neka joj je laka zemlja…

Ako je lane Karavan imao neku programsku manu, to je što nismo prenoćili u Bosilegradu, pa smo ostali uskraćeni za sve ono što se sada desilo. Scenografija je bila postavljena na istom mestu – školska kantina, ali ovog puta žurka nije bila ograničena do 8 sati uveče…nije bilo ograničenja uopšte. Trajala je do zore, a počela je pesmom “Stamena” koja prati predsednika Zaharijeva na kultnim youtube.com klipovima DSS igrač.

Malo mi je i mučno da pišem koliko su nas lokalni domaćini lepo dočekali, i koliko je hrane i pića bilo. O Bosilegradskom gostoprimstvu zahvaljujući mojim putopisima i novinarskim reportažama sada zna cela Srbija. To veče smo imali priliku videti nešto više. Nepokolebljiv duh tih velikih ljudi, veselje i energija koja ih je terala stalno na igru. Ne, nije to bila neka svadbarska atmosfera koja je u Srbiji danas česta slika. Meni, koji to prezirem, je to veče prijalo baš kao i ljudima koje sam doveo. Osetio sam veliko zadovoljstvo kada sam video dva predsednika kako igraju zajedno, nazdravljaju i piju ukrštenih ruku, kako su postali deo ekipe i deo običnog naroda, a kako nisu uštogljeni i dokono zvanični kao neke druge njihove kolege koje se stalno vrte na ekranima i odredjuju budućnost ovoj zemlji. Njihova najveća nesreća je što vode Opštine koje dalje od Beograda u Srbiji biti ne mogu, ali smo u poslednje 2 godine počeli Srbiju dovoditi kod njih, i to je dobar trend koji se ne sme prekinuti. I neće, dok sam ja na terenu…

Bosilegrad. Da li znate kako je Bosilegrad dobio ime? Mnogi , što doduše i ne znaju gde se tačno nalazi, greše pa kažu po Bosiljku. Pa još kažu – nije pravilno Bosilegrad, nego je Bosiljgrad. Kad mene ovo iznervira, mogu misliti kako je tek ljudima odozdo. Za razliku od Trgovišta, o Bosilegradu je moguće naći nešto pisanih istorijskih podataka, i to najviše zahvaljujući Jordanu Zaharijevu (Йордан Захариев) etnologu, koji je svoj život posvetio ovoj temi. Pre dolaska Turaka ovaj kraj je nosio ime Krajište, nad čijom teritorijom kontrolu su delili Bugarski vojvoda Busil, i srpski Branko. Zajedno su branili i teritoriju od najezde Turaka, ali su zajedno i pali. Legenda kaže da su Turci iskoristili njihovo prijateljstvo pa prvo zarobljenog Branka naterali da pošalje poruku Busilu u bolje branjenom utvrdjenju kojom ga je pozivao na pričešće u selu Rajčilovcu. Busil je poziv prihvatio, krenuo na pričešće, na putu do Rajčilova bio uhvaćen i pogubljen zajedno sa Brankom. Tako je Krajište palo pod Tursku okupaciju. Želevši da se zapamte dešavanja iz tog perioda narod dade ime jednom mestu Busilegrad (koji je nekako vremenom postao Bosilegrad), a drugom Brankovci. Ovo je doduše, tek samo legenda koju je teško proveriti, ali mesta poput Krajišta, Rajčilovaca (danas južnog ulaza u Bosilegrad) pa i sela Brankovci i danas postoje…

Moja najveća mana je verovatno sklonost ka preciznošću i krutošću u vremenskom planiranju programa, koje često je nemoguće realizovati. Sa tim problemom je počeo drugi dan programa. Karavandžije su me poslušale – svi su u pola 10 bili na startnoj poziciji ispred osnovne škole u Bosilegradu. Ali domaćina nije bilo. Predhodnovečernja žurka, čiji kraj sam prespavao, se toliko odužila da je i sam predsednik opštine, ili lokalno rečeno – kmet, kasnio. I nema ga, nema ga, a ljudi gladni i nervozni zbog čekanja. Stalno me pitaju da li ostaje na snazi obećanje da će do 8 uveče biti kući? Da ugasim “vatru”, trk do jedine pekare u varošici pa iskupujem sve moguće pecivo koje su imali. Taman sam to podelio, i eto dva terenca u dvorišta – stigao kmet. Karavan u kolonu i pravac planina Dukat.

Danas je bio plan osvojiti planinu prilazom sa istočne strane, preko sela Paralova. Paralovo je malo, ali živo selo. Ima dosta i dece u njemu. Put do Paralova podrazumeva dosta krivina i serpentina. Bilo je do Paralova dosta klizanja, jer sunce još nije ogrejalo taj deo planine. Dolazak u Paralovo je podrazumevao i kraj puta. Počinje off-road. Od Paralova pa do 10 km udaljene lokacije Kin stan je deonica kojom bager nije imao mogućnosti proći zbog uskog puta i šume. Sami smo gazili sneg dubok oko 30 cm. Sporo smo se kretali a kolona se ponovo razvukla. Zaravnina na lokalitetu “Rančin preslap” je bila idealna lokacija da se kolona ponogo grupiše.

Oko 30 minuta pauze i krećemo dalje. Uspon na Petrovi čuki. Kompikovana deonica, veliki uspon, klizan teren. Izdajem naredjenje – svaki auto se probija za sebe, i svakom vozilu dajemo prednost od 2 minuta. Prvo se zaleteo i krenuo Opštinski Nisan. Brojali smo do 120, pa sam onda krenuo mojom Nivom. Zalet, puna brzina, bez stajanja do prve zaravni…Ali već na 500. metru na blagoj krivini, ispod samoh vrha Petrovi čuki, nalećem na Nisana i Opštinsku ekipu kako unezvereno gleda u prednji deo vozila…otpao je prednji branik. Sa nihove leve strane do provalije je bilo tek toliko prostora da prodje jedno vozilo. Radio stanicom obaveštavam ekipu o ovoj situaciji kako bi se izbegao udes i nastavljam dalje.

Oko 30 minuta pauze i krećemo dalje. Uspon na Petrovi čuki. Kompikovana deonica, veliki uspon, klizan teren. Izdajem naredjenje – svaki auto se probija za sebe, i svakom vozilu dajemo prednost od 2 minuta. Prvo se zaleteo i krenuo Opštinski Nisan. Brojali smo do 120, pa sam onda krenuo mojom Nivom. Zalet, puna brzina, bez stajanja do prve zaravni…Ali već na 500. metru na blagoj krivini, ispod samoh vrha Petrovi čuki, nalećem na Nisana i Opštinsku ekipu kako unezvereno gleda u prednji deo vozila…otpao je prednji branik. Sa nihove leve strane do provalije je bilo tek toliko prostora da prodje jedno vozilo. Radio stanicom obaveštavam ekipu o ovoj situaciji kako bi se izbegao udes i nastavljam dalje.

Nadmorska visina 1560 metara, otvara se idealan pogled sa jedne strane ka vrhu Crnook (1881 m), a sa suprotne strane ka Bosilegradskoj kotlini. Tu poziciju smo iskoristili za još jednu neplaniranu pauzu radi kompletiranja ekipe. Ubrzo stiže i Opštinski Nisan. Prednji branik je nekako pričvršćen žicom – tek toliko da drži do grada i servisa. Idemo dalje. Do našeg odmorišta i lokacije za ručak Kin stana, deli nas još oko kilometar staze, relativno ravne bez uspona.

Krećem prvi, i već na 300.tom metru, suočavam se sa problemom. Staza na sebi je imala vrlo duboke kolotraze prokopane od strane kamiona za izvlačenje drva. Sneg uz pomoć vetra je ove jame iznivelisao sa površinom gazišta, pretvorivši ga u idealne nevidljive prepreke.

Niva je u principu savršeno dizajniran terenac, koji ne pruža previše konfora putnicima, ali sa njom ste u dobroj meri sigurni da će Vas u zimskim uslovima izvesti gde želite. Medjutim ukoliko kojim slučajem točkovi propadnu, a na tlo legne svojim podom odnosno šasijom, suočavate se sa dosta problema. To se upravo meni desilo. Uz snagu nekoliko kolega karavandžija i iskustvo g.dina Vlaste iz kluba “Safari” probali smo izvući Nivu iz jame guranjem, ali bezuspešno. Jedino moguće rešenje je bilo vitlo- čekrk na najbližem vozilu. U ovom slučaju Bata Luleta.

Moje neprijatno iskustvo je barem u dobroj dužini označilo gde se nalaze te jame, pa je ostatak kolone bez većih problema izašao do Kin stana.

Kin stan. Mesto- zaravnina na 1600 m.n.v., koje svoje ne-slovensko ime vuče iz nekih davnih dana, i koje nam ne daje neki poseban smisao. Ipak, ovo mesto definitivno ima veliki lokalni istorijski značaj. Na ovoj lokaciji počev od 6.tog maja vodjena je trodnevna velika bitke izmedju Bugarskih fašističkih snaga i združenih Jugoslovensko-Bugarskih partizanskih snaga koje su iz pravca Makedonije dan ranije, bez borbe zauzele vrh Crnook i okolna sela gde su bili primljeni odlično od strane seljana. Bugarske pešadijske snage locirane u Bosilegradu su probale uz podršku avijacije sa Sofijskog aerodroma da iz pravca Trgovišta i Bosilegrada okruže i eliminišu partizanske jedinice. Medjutim ova težnja se 9. maja , nakon ogromnih obostranih ljudskih gubitaka, pretvorila u jedan fijasko koji je rezultovao razbijanjem poslednjih fašističkih snaga na teritoriji istočne Jugoslavije, i zaletom koji Bugarskim partizanima omogućio oslobadjanje sela i gradova na susednoj Bugarskoj teritoriji. No da ova priča i ne zvuči jednolično-junački, i preuveličano kao mnoge iz tog perioda, važno je znati da taj dogadjaj nosi jednu veliku vrednost u sebi. Na Crnooku su tih dana zajedno u istim rovovima ginuli i Srpski i Bugarski i Makedonski partizani. Nacionalne, jezičke i sve ostale potencijalne razlike su zaboravljene zarad težnje ka slobodi. Danas nam se, čini mi se, po šablonu sa strane sve ovo nameće, kako bi nas sve više udaljavali jedni od drugih. Na Kin stanu je danas prisutan spomenik koji nas podseća na te dogadjaje, i pre svega na jedinstvo, slogu i težnju ka suživotu i zajedničkoj borbi za bolje sutra. U momentu kada je neko nedavno, iz nekog razloga, probao autobusima punim demonstranata, da u Bosilegrad uveze neslogu i razbije taj suživot i neću reći nacionalnu toleranciju nego ljubav, a u istom momentu sa lokala je sve ovo prosto odbačeno, sa ponosom na Bosilegradjane mogu reći da su vrednosti i poruka koju spomenik nosi na sebi živi i nakon 50 godina!

Ručak i zelnici. Prošle godine na moje iznenadjenje niko se nije setio da napravi fotografiju lokalnog specijaliteta – pite zelnik. Da li zato što smo bili toliko gladni, ili zato što je zelnik bio toliko ukusan, ili možda oba – ne znam. U svakom slučaju sada smo dosta slika zelnika napravili. Terenski ručak na 1600 m.n.v zaista je ukusniji.

I poslednja etapa. Kin stan – Mečit – Mitrov čukar – Juruk, odnosno takoreći mesto gde smo imali dan ranije terenski ručak. Ovu deonicu je očistio bager, i nismo imali previše problema, ako smo birali da idemo stazom. Ali bilo je onih koji to nisu izabrali pa smo ih spašavali.

I ispod Juruka je usledila vrlo problematična deonica-uspon u dužini od oko 300 metara, gde smo praktično tog dana poslednji put pokazali naša umeća na terencima.

“Parting is such sweet sorrow” je citat Šekspira kojom završavam ovaj putopis. I zaista, na mesto Zagranje je usledio emotivan rastanak sa našim domaćinima iz Bosilegrada koji su se vraćali kućama, a i mi smo ali sasvim suprotnim smerom – ka Vranju. Zajedno sa kolegama iz Trgovišta, pokazali su se kao odlični domaćini, koji nisu štedeli na nama. Bager Opštine Bosilegrad je i ove godine o trošku Opštine čak 30 kilometara planinske staze očistio zarad našeg prolaska. I opet su nam iz svojih džepova finansirali večeru, a svoje supruge angažovali da nam za oproštaj spreme zelnike. Ne zaboravljam ni Darka Tomića, predsednika opštine Trgovište koji je formirao tim sastavljen od pogranične policije i lokalnih čelnika koji su nas vodili od samog Vranja, i koji su nam spremili i u pravom smislu reči servirali topao ručak na Zagranju… Nemam drugih reči osim: hvala Vam od srca prijatelji, na nas možete računati i u dobru i u zlu. A valjda je zlog dosta bilo…

Hvala Vama koji ste došli na jug Srbije i pomogli mi u težnji da ga promovišem na jedan neobičan, ali nadam se, produktivan način. Ne zaboravite- projekat će se smatrati uspešnim ako, i samo ako, nekada u sopstvenoj organizaciji dodjete ovde, sa svojim prijateljima i dragim osobama. Trgovište i Bosilegrad Vas trebaju !

Hvala i Vama koji niste prisustvovali programu, ali ste pročitali ovaj putopis do kraja.


Srdačno Vas pozdravlja Mladen Mladja Stojanović,

osnivač organizacije "Srebrna glava" i volonterski promoter kulturnog i prirodnog nasledja jugoistoka Srbije.

tel: 062 10 70 60 4 ; mail: staraplanina@hotmail.com