Putopisi

Za 3 dana - do Irana!

nenadove_avanture
nenadove_avanture , 06. 08. 2013.
Lokacija: Od Pirota, Sofije i Istanbula do Tabriza (Iran)
Ocena:
 
"Bila jednom dva brata. Jedan od njih krene u svet da traži sreću ...
Krene on tako, te obiđe mnoge zemlje u Aziji. Nastani se sa svojom suprugom na jugu Kine i nakon godinu dana lutanja, odluči da piše o svojim avanturama.
Sve je počelo te 2012. godine odlaskom iz rodnog grada Pirota ..."

Šta to treba čoveku da krene u nepoznato i okrene leđa skoro svemu što poznaje u životu? Tog hladnog februarskog jutra, bio sam jedina osoba na železničkoj stanici u Pirotu. Znao sam da će voz za Sofiju kao i uvek kasniti, te sam ušao u praznu i zapuštenu prostoriju na stanici gde bi putnici trebalo da čekaju voz. Nadao sam se da će unutra biti malo toplije. Nadao sam se da ću i da vidim još putnika. Hladno je i mračno. Tišina. Karte ne prodaje niko. Nisam ni planirao da kupim kartu, samo kažem onako: nema žive duše! Moje misli i ja krećemo na put.

DAN PRVI

Suludo zvuči, ali ja čekam voz jer sam pošao u Kinu. Moj cilj je stići do grada Naninga na jugu Kine, gde se već nalazi moja draga. Dugo smo razmišljali o promeni sredine, jer smo oboje "gladni" kulturoloških životnih iskustava, pa se ta cela priča dobro namestila. Maja je otišla u Naning još pre nekoliko meseci i već je uveliko počela da radi. I sada, evo, posle izvesnog vremena krećem i ja. Znam da mi grad sam po sebi neće nedostajati, ali će mi nedostajati dragi ljudi: porodica i prijatelji. Posebno mi je bilo teško rastati se sa bendom Kuriri, sa kojima već desetak godina intenzivno radimo na stvaranju i izvođenju muzike. Ali, sve je samo igra. Bez rizika nema dobitka. Moramo da se odreknemo jedne stvari da bi je nadomestila druga. Praćen ovom mišlju, ulazim u voz za Sofiju.

KURIRI , sa snimanja spota "Fade away" (s leva na desno: Srđan Veselinović, Predrag Pejčić, Nenad Antić, Saša Đorđević Bagzi, Marko Zubić)
 

"Odlično, prazan kupe! Biće dremanja do Sofije!" pomislih u sebi. Spavao sam samo do naredne stanice, jer već u Dimitrovgadu u moj kupe uđoše dve sredovečne žene i jedan muškarac šireći za sobom jak smrad. To je onaj smrad kao da se cele zime nisu kupali. Možda i nisu. Zima je bila hladna. Pored nemilog mirisa, sa sobom su vukli puno torbi, kutija i neke cegere. Odmah se moglo provaliti da su šverceri, tj. redovni putnici na relaciji Srbija-Bugarska. Muškarac je izvadio šrafciger i u trenutku počeše da raspoređuju dobro upakovane bokseve cigareta u plafon i u zidove kupea, kao i u hodniku. Tarifa srpskom kondukteru za vožnju do granice je 200 dinara, a ovi "stalni" putnici su mu dali po stotku. Kad smo završili formalnosti oko prelaska granice, u naš kupe uđoše još dve žene odevene u neke jeftine bunde. Zamolile su me da ustanem.

Ja zbunjeno ustadoh sa sedišta, a one povadiše šrafcigere i ostale alatke i krenuše da demontiraju sedište na kome sam sedeo! Izvukle su bar tridesetak bokseva cigareta iz mog sedišta, a zatim ga vrlo brzo sastaviše i izađoše iz kupea.
"To su kurve!" , reče onaj čovek iz kupea gledajući u mene. Klimnuh potvrdno glavom i pomislih "Odlično je krenulo Nenade: šverceri i kurve! Šta li me tek čeka kasnije!?".

Ali Reza Pourmohammad u Sofiji
 

Nakon nekoliko sati klackanja stigoh u Sofiju. Odmah sam otišao do autobuske stanice da kupim kartu do Istanbula. S obzirom da sam imao 6-7 sati do polaska autobusa, nazvao sam telefonom prijatelja Alija, a zatim se odvukao kod njega na univerzitet da se vidimo i da ubijem vreme. Ali je Iranac. Inače je profesor lingvistike na Univerzitetu u Sofiji, gde predaje persijski jezik i književnost. Znamo se dobro već nekoliko godina i često smo posećivali jedni druge u Pirotu ili Sofiji. Ali mi je pomogao oko iranske vize, jer je prijatelj sa konzulom.

Da nije bilo njega, ne bih tako lako mogao do iranske vize. Njegova otadžbina je zemlja koju sam maštao da posetim još od malena. I sad nekako dođe "usput" do Kine. Puno sam čuo o Iranu upravo od Alija, ali sam još jednom iskoristio priliku da ga pitam sve što me interesuje. Tog popodneva prisustvovao sam i njegovom predavanju na fakultetu, ćaskao sa studentima, pa zatim seo u autobus za Istanbul. Plan je bio da preko Bugarske i Turske prodjem kroz Iran za dve nedelje, pa zatim da letim do Nepala, iz kojeg ću stići do Kine.

Nakon noćne vožnje, oko 4 ujutru, bio sam već na trgu Taksim u Istanbulu.

autobus Sofija-Istanbul (cena oko 40 leva)
 

DAN DRUGI - ISTANBUL

Bariš nije spavao. Čekao me je, iako je na časovniku bilo već četiri sata iza ponoći. Znao je da donosim dobru domaću srpsku rakiju. Bariš je noćna ptica, turski novinar koji radi za Habertürk. Upoznali smo se prošle godine, kada smo Maja i ja bili gosti u njegovom stanu. Dobar je on čovek, opušten, srdačan i voli da priča o svemu i svačemu. Ovaj nasmejani Turčin sa podočnjacima od čitanja i noćnog života stanuje na 50 metara od trga Taksim u pešačkoj ulici Istiklal. Pili smo ljutu rakiju i divanili do 6 ujutru. Onda sam se ispružio i dremnuo nekoliko sati.

Ujutru smo otišli zajedno na "klasičan turski doručak" (burek, ajran, pitice, crne masline, sir, neko povrće) i onda se rastali. Stavio sam bekpek na leđa i krenuo da tražim bus-agenciju "Tehran tour", koja vozi direktno iz Istanbula do Irana.

Bradati odmetnici: Nenad i Bariš
 

Agenciju sam pronašao na Aksaraju, blizu univerziteta Lalesi. Kupio sam kartu sa polaskom kroz nekoliko sati. Cena je bila neverovatnih 25 eura za put dugačak skoro dve hiljade kilometara. Ostavio sam prtljag u agenciji i odlučio da provedem malo vremena uživajući u čarima ovog uvek rado viđenog grada. Imao sam sreće te je dan bio lep, sunčan i prijatan, bez obzira na to što je po kalendaru još uvek trajala zima. Zastao sam na Sultan Ahmet trgu između Aja Sofije i Plave džamije okružen nekolicinom ljudi i par mačaka koje su se motale oko mene. Sedoh da zapišem neke beleške u svoj notes i izlenčarim ostatak dana.

Mačke na Sultan Ahmet trgu u Istanbulu (u pozadini je Aja Sofija)
 

Tačno u dogovoreno vreme našao sam se ispred agencije, gde je već čekao mini-bus. Nakon kraće vožnje prebacili smo se u veći autobus. Od spolja, bus je izgledao normalno, ali je unutra umesto klasičnih pedesetak sedišta bilo dvadeset i pet udobnih kožnih fotelja! "Oh!", pomislih u sebi, "odlično". U autobusu je sve vreme postojalo posluženje, osoblje je bilo jako ljubazno, a ono što mi se najviše dopalo (pored udobnih sedišta i cene karte) je to što ima puno prostora za noge.

unutrašnjost autobusa od Istanbula do Irana
 

Kad sam se smestio u svoje sedište, prilazi mi lik srednjih godina pa kaže: "Izvinite što vas pitam, ali da li ste vi stranac?". "Jesam, dolazim iz Srbije..." I tako nađem ja društvo u busu za vežbanje engleskog jezika i pritom steknem novog prijatelja. Ovaj proćelavi omanji Iranac sa naočarima na nosu je bio veoma inteligentan čovek. Zvao se Adel i iz Tabriza je. Baš tamo sam se uputio i ja! Odmah je dodao da je on Hazar, i da par miliona Hazara danas žive podeljeni: neki u Azerbejdžanu, a veći deo njih u Iranu (u iranskom delu Azerbejdžana). Adel se vraća iz Istanbula gde je pre izvesnog vremena završio post-diplomske studije, a sada i doktorat. Zadivilo me njegovo poznavanje evropske i pre svega srpske istorije. Znao je dosta o zemljama bivše Jugoslavije, govorio je tečno nekoliko jezika i bio sjajan sagovornik za dugačak dvodnevni put do Irana. Obećao mi je da će mi pomoći oko smeštaja kada stignemo u Tabriz, kao i da će me kroz nekoliko dana svojim automobilom voziti do sela Kandowan. Videćemo...

DAN TREĆI - Vožnja kroz Tursku i dolazak u IRAN

Probudio sam se u busu i odmah bacio pogled kroz prozor. Sve je bilo belo, zavejano snegom koji je na nekim mestima dostizao i više od jednog metra visine. Prolazili smo pored Erzuruma, turskog grada koji se nalazi na 1800 metara nadmorske visine. Tu negde smo napravlili i malo dužu pauzu. Na turskim putevima hrana nije jeftina. Najjeftinija čorba je oko 2 evra, i sve se posebno naplaćuje: svaka kriška hleba, svaka čaša vode.

Negde u Turskoj blizu grada Erzuruma
 

Autobus se nije kretao. Svi smo stajali napolju na -20 stepeni i tresli se očekujući objašnjenje od vozača. Ali evo ga, ide objašnjenje: iz pravca Irana dolazi drugi autobus iste kompanije, vozač vadi kante sa gorivom i predaje ih našem vozaču. Sada mi je jasno zašto je karta za ovu relaciju ovako jeftina. Zato što ne sipaju gorivo u Turskoj. Nafta dolazi iz Irana! ... I dok šef puni rezervoar, meni se po glavi mota pesma Zorana Petrovića Pedra "Naftaški blues" i stihovi "Kupio je naftu iz Irana, ...". Znao sam da će ova pesma da me proganja i kasnije u Iranu. Krenuli smo dalje.

Usput smo sa Adelom govorili o politici, pa smo se dotakli i nekih osetljivijih tema. Znaju svi Iranci za Jugoslaviju i jasno im je šta se tu desilo, međutim stalno im se serviraju priče o Srbima kao negativcima. Srećom, većina naroda u zemlji je dobro obrazovana, pa umeju da sagledaju ljudske osobine sagovornika, ne generalizuju, nisu puni klišea i ne veruju mnogo verskim liderima, politici i sistemu koji su im roditelji ostavili u amanet.

dete iz Turkmenistana
 

Osim mene i Iranaca u autobusu je bila i porodica iz Turkmenistana, čije se dete igralo mobilnim telefonom, a zatim bi mu roditelji pustali pesme "orijentalnog melosa" uz koje je dete poskakivalo. Simpatičan je bio mališa, Arijevac sa kosim očima.

Malo po malo, put kroz Tursku se bližio svom kraju. Ušli smo u poslednji grad pre iranske granice - Doubejazit. Iznad grada se ponosno uzdizala moćna planina Ararat prekrivena snegom. Na ovoj planini je i najveći vrh u Turskoj koji dostiže 5,137 metara, mesto gde se po Bibliji nasukala Nojeva barka. Malo ljudi zna da su u pitanju dve planine: Mali Ararat i Veliki Ararat. Za mene je prolazak ispod Ararata označavao da smo blizu tromeđe Turske, Jermenije i Irana i da se pripremamo za pasošku kontrolu.

planina Ararat
 

Bez problema smo prešli pasoške kontrole i kod Turaka i kod Iranaca.
"Welcome to Iran!" - sa osmehom na licu me je otpozdravio iranski carinik, koji nije hteo da proverava šta nosim u rancu. Iranski punkt je bio novosagrađen, moderan i čist, za razliku od turskog. Izgledao je nalik nekom omanjem aerodromskom terminalu, unutra je bilo toplo i besplatno se delio čaj. Za razliku od Turske, vidi čuda i WC je besplatan!
Malo proćaskah sa dilerima na granci i promenih 20 evra. Za 20 evra sam dobio gomilu novca, koju sam jedva strpao u džep. Da se nađe, dobro je imati neki rijal.

Prvi gradić kroz koji smo prošli je bio Bazargan. Tu se autobus zaustavio ispred nekog restorana, pa smo ručali. Adel je odmah hteo da probam neko lokalno jelo pa je naručio neku čorbu sa teletinom i leblebijom. A uz nju se služe sveža salata i tanki hrskavi hleb koji oni zovu lavaš. U čorbu pre jela valja dodati crveni začin kog nazivaju "somah". Taj somah izvlači ureu iz mesa, te ga je zdravo konzumirati, a pritom je i prijatnog ukusa. Cena ovog obroka je bila 5-6 puta jeftinija nego u Turskoj.

skromni smeštaj u hotelu "Pars No" u Tabrizu
 

Uveče stigosmo u Tabriz. Adel je održao svoju reč da će mi pomoći oko smeštaja. Zaustavio je taksi i onda smo zajedno obišli nekoliko hotela. Na kraju sam se smestio u omanjem hotelčiću "Pars No" u centru Tabriza gde smo se iscenkali za 5 dolara dnevno za celu sobu. Soba je bila jako skromna, a osoblje je odmah upalilo i plinsku peć da se soba zagreje. Umoran od puta i presrećan što vidim bilo kakav krevet, zahvalih se Adelu na svemu i počeh da se spremam za počinak.
Od sutra, počinje prava avantura!

NASTAVIĆE SE ....
(ukoliko ima zainteresovanih čitalaca )

Ostavite komentar
Ime:
0/1500 karaktera
Komentar:
AntiBot pitanje: devet + četiri = ?

Prijavite se sa vašim SuperOdmor nalogom ili sa vašim nalogom.

Pošalji komentar

Pre slanja komentara molimo Vas da pročitate sledeća pravila:

Komentari koji sadrže psovke, uvredljive, vulgarne, preteće, rasističke ili šovinističke poruke neće biti objavljeni. Molimo korisnike SuperOdmor.rs da se prilikom pisanja komentara pridržavaju pravopisnih pravila.
Strogo je zabranjeno lažno predstavljanje, tj. ostavljanje lažnih podataka u poljima za slanje komentara. SuperOdmor.rs ima pravo da ne odobri komentare koji su uvredljivi, koji pozivaju na rasnu i etničku mržnju i ne doprinose normalnoj komunikaciji između čitalaca ovog portala. Mišljenja iznešena u komentarima su privatno mišljenje autora komentara i ne odražavaju stavove SuperOdmor.rs. Administratorima SuperOdmor.rs se možete obratiti ovde: info@superodmor.rs

Komentara: 7
Prijavi komentar!
ivana
Sreda, 14. 08. 2013. 14:27h
neregistrovan korisnik
Svaka cast! Ocekujem nastavak... :)
Preporuka:
31
0
Odgovori
Prijavi komentar!
mrki
Sreda, 14. 08. 2013. 15:49h
neregistrovan korisnik
Odlican putopis...svaka cast na pravim prijateljima, jedva cekam nastavak..nadam se da ce biti?
Preporuka:
23
0
Odgovori
Prijavi komentar!
maki
Četvrtak, 15. 08. 2013. 13:04h
neregistrovan korisnik
Odlicno! Toliko sam se uzivela, kao da knjigu citam. Sad iscekujem nastavak pa da vidim u kom pravcu te odvela ova netipicna avantura. Jos jednom komplimenti za nacin pisanja i verodostojnog prenosa dozivljaja. Veliki pozdrav :)
Preporuka:
22
0
Odgovori
Prijavi komentar!
nebitno
Ponedeljak, 21. 10. 2013. 00:56h
neregistrovan korisnik
Svaka cast! Jos jedna molba za nastavak, melodicno...
Preporuka:
7
0
Odgovori
Prijavi komentar!
rade
Petak, 12. 09. 2014. 04:30h
neregistrovan korisnik
Svaka cast
Preporuka:
2
0
Odgovori
Prijavi komentar!
dusan
Četvrtak, 23. 10. 2014. 11:40h
neregistrovan korisnik
Narvano da ima. Zivim u inostranstvu sa zenom i imam kolegu Iranca koji mi je puno pricao o Iranu. U neku ruku imamo ideju da ga posetimo. Jedva cekam da vidim nastavak tvoje avanture. Pozzz
Preporuka:
4
0
Odgovori
Prijavi komentar!
daniela
Četvrtak, 08. 01. 2015. 14:47h
neregistrovan korisnik
Molim Vas nastavite .
Preporuka:
3
0
Odgovori